Razgovor o naučnom interesu za blizance, van naučnih krugova, često povlači sa sobom temu koja se i danas čini nezaobilaznom, a to je Drugi svetski rat i čovek po imenu Jozef Mengele.

Mengele je u Nacističku partiju stupio 1937., a postaje član SS jedinica već 1938. godine. Status ozloglašenog naučnika, kao i nadimak Anđeo Smrti, stekao je zahvaljujući godinama koje je proveo sprovodeći istraživanja u najvećem nacističkom koncentracionom logoru, Aušvicu, gde je život izgubilo oko 1.1 milion ljudi.

Iza Mengeleove opsesije blizancima leži ideja o arijevskoj rasi koju su nacisti negovali. Nacisti su želeleli da pronađu način da osiguraju opstanak Arijevaca, odnosno ljudi svetle puti, plavih očiju i plave kose, a Mengele je želeo da osigura opstanak svog imena u naučnim krugovima sprovodeći genetička istraživanja. Pošto su im se poklopili interesi, otpočela je serija neetičkih eksperimenata.

Blizanci u Aušvicu su imali „povlašćen“ status u odnosu na ostale zatvorenike. Živeli su u posebnim barakama, dva puta nedeljno su dobijali obilne obroke i imali su redovne lekarske preglede. Neki od blizanaca koji su dočekali da budu oslobođeni iz logora, pričali su da je Mengele uglavnom bio vrlo prijatan prema njima kao i da im je često donosio slatkiše. Ipak, kada bi došlo vreme za eksperimente, nije bilo milosti. O eksperimentima koji su se dešavali iza zatvorenih vrata njegove laboratorije svedoče razni članci, knjige i filmovi, tako da oni neće biti tema ovog teksta. Veruje se da je za tri godine Mengeleovog boravka u Aušvicu, kroz njegovu laboratoriju prošlo oko 1500 parova blizanaca, od kojih je samo manji broj preživeo. Kada su 1945. godine sovjetske trupe oslobodile Aušvic, Mengele je uspeo da pobegne. Nekoliko godina se krio po selima u Bavarskoj, da bi kasnije pobegao za Južnu Ameriku, gde se opet selio od Argentine do Paragvaja. Najzad se nastanio u Brazilu gde je i umro od srčanog udara 1976. godine.

Pre nekoliko godina, internetom su kružili novinski članci koji tvrde da je Mengele nastavio svoj rad i po završetku rata. Uzrok ovih uverenja leži u gradiću Kandido Godoi u Brazilu. Ovo mesto se našlo u žiži javnosti zbog velike stope rađanja blizanaca koja je 10% viša od stope za celu zemlju (1.8%). Naime, postoje naznake da je Jozef Mengele često posećivao ovo mesto, pod imenom Rudolf Vajs. Prvo se predstavio kao veterinar, da bi postepeno počeo da obavlja i medicinske preglede, sa posebnim interesom za trudnice. Meštani su tvrdili da je dotični čovek, koji je uvek bio prijatan i uglađen, često uzimao uzorak krvi svojih pacijenata, radi daljih analiza. Kako jedna od pet trudnoća rezultuje blizanačkim parom, neretko plave kose i očiju, mnogi su počeli da sumnjaju da je Mengele ovaj gradić pretvorio u svoju laboratoriju i napokon ostvario svoj cilj kreiranja Arijevaca.

Ipak, nisu pronađeni dokazi koji bi potkrepili ovu teoriju, a neke činjenice joj ne idu u korist (više o tome možete pročitati ovde). Gradić Kandido Godoi naseljava stanovništvo pretežno nemačkog ili poljskog porekla, koje se tu doselilo još nakon Prvog svetskog rata, što je verovatno uzrok plavih očiju i svetle kose. Mnogi od tih nemačkih doseljenika vode poreklo iz oblasti Hunsrik u jugozapadnoj Nemačkoj, u kojoj je stopa nataliteta blizanaca nešto viša od proseka. Takođe, ljudi u gradu Kandido Godoi, čak i danas, žive relativno izolovanim životom, pa nije retka pojava da dalji, ali isto tako i bliži rođaci stupaju u brak, što je u ovom mestu prisutno već generacijama unazad i može doprineti objašnjenju visoke stope blizanaca svetle puti. Osim toga, neobično velik broj blizanaca je u ovom gradu zabeležen i pre Drugog svetskog rata. No, meštani i dalje uživaju medijsku pažnju zbog potencijalne mistične istorije, što čini novinske naslove daleko zanimljivijim od onog verovatnijeg objašnjenja koje je previše “obično” da bi krasilo naslovne strane.

Na kraju ove priče, nameće se pitanje: Da li je Mengele došao do nekog značajnog medicinskog otkrića nakon stradanja tolikog broja ljudi radi njegovih eksperimenata?

Uprkos zvanju doktora nauka, Mengeleov rad nije rezultirao nijednim konkretnim otkrićem koje se danas može smatrati značajnim. Glavni cilj njegovih istraživanja bio je da pronađe način da žene koje imaju svetao ten, kosu i oči rađaju što više dece sa istim tim karakteristikama, kako bi se osigurala dominacija takozvane arijevske rase, pa je rađanje blizanaca bio jedini način da se to postigne. Međutim, njegovo istraživačko pitanje je ostalo bez odgovora. Jedini doprinos nauci, ako baš insistiramo na tom terminu, je više posredan i ogleda u otkrićima drugih naučnika sa različitih istraživačkih instituta kojima su poslati Mengeleovi nalazi. Poznato je da je bio zainteresovan za uticaje traume na čoveka, ali sem što je otkrio da je trauma faktor sa veoma snažnim uticajem na ljudsko ponašanje, nije poznat nijedan precizniji zaključak.

Zbog nacističkih istraživanja na ljudima, po završetku rata, donesen je niz zakona i etičkih odredbi kojima se štite prava ispitanika, i koji nastavljaju da se menjaju i usavršavaju i danas. Na ovaj način su definisani uslovi sprovođenja eksperimenata na ljudima kao i način ophođenja istraživača prema ispitaniku, čime je bezbednost i obaveštenost ispitanika stavljena na prvo mesto, kako se prethodna stradanja ne bi više nikad ponovila (više o etici genetičkih istraživanja sa ljudima kao ispitanicima možete pročitati ovde).

Danas, blizanci su još uvek predmet naučnog interesovanja, ali iz sasvim drugih razloga, i kao što je prethodno pomenuto, pod znatno drugačijim uslovima. Pažnju psihologa su privukli zato što predstavljaju jedinstvenu priliku za utvrđivanje udela genetskih i sredinskih doprinosa različitim psihološkim fenomenima (više o značaju blizanaca za nauku možete pročitati ovde). Istraživanja koja se sprovode u ove svrhe, dakle i istraživanja koja sprovodimo u okviru Centra za bihejvioralnu genetiku, obično obuhvataju psihološke testove ličnosti, testove sposobnosti i intervju. Takođe se uzima uzorak DNK od blizanaca, sa ciljem da se, pre svega utvrdi zigotnost blizanačkog para (da li su blizanci jednojajčani ili dvojajčani), kao i da bi se izdvojili pojedini geni i kombinacije gena koje se mogu dovesti u vezu sa određenim osobinama ličnosti. Na samom početku, naši ispitanici bivaju obavešteni o svrsi istraživanja, zagarantovana im je anonimnost (to znači da se njihovi podaci čuvaju pod određenom šifrom, a ne imenom i prezimenom, kao i da se prilikom objavljivanja rezultata istraživanja, ne objavljuju pojedinačni podaci, kao ni lični podaci koji otkrivaju identitet ispitanika), i ukazuje im se na njihovo pravo da odustanu od istraživanja u bilo kom trenutku, iz bilo kojih razloga. Nakon što ispitanici dobiju sve ove informacije, oni samostalno (ili uz saglasnost roditelja u slučaju maloletnih lica) donose odluku o potpisivanju saglasnosti za učešće, i tek ako daju svoj potpis, istraživanje može da počne. Takođe, naši ispitanici dobijaju povratnu informaciju o vlastitim osobinama ličnosti i uspešnosti na testu sposobnosti.

Dakle, u savremenim naučnim istraživanjima je na prvom mestu dobrobit ispitanka, pa tek onda svrha istraživanja. Naučna zajednica je na teži način, uz brojne nedužne žrtve naučila da cilj ne opravdava sredstvo.