Svakom studentu psihologije je barem jednom bilo upućeno pitanje: „ Da li možeš da čitaš misli?“. Nakon toga obično sledi dubok uzdah i odsečno „ne“, ironično „da“ ili, ako smo baš raspoloženi upustićemo se u beskrajno duga objašnjenja o tome da je psihologija nauka, a ne neka crna magija i da Fehnerov zakon o kome učimo na fakultetu nije uzbudljiv kao horoskop koji čitamo u novinama i hipnoze koje gledamo u filmovima. Nakon što uspemo da ubedimo sagovornika da nema ničeg senzacionalnog u psihologiji, obično i izgubimo tog sagovornika koji odlučuje da potraži senzacionalnost na nekom drugom mestu. Međutim, pored psihologa, postoji još jedna grupa ljudi kojima je ovo pitanje često upućeno, a to su blizanci. Na pitanje kome zahvaliti na tom pitanju, odgovor je izgleda isti u oba slučaja – medijima.

Blizanci su stalni gosti na malim i velikim ekranima, ali čini se da uvek glume iste uloge – blizance. Ipak, situacija nije tako jednolična kako se na prvi pogled čini, s obzirom na to da postoji nekoliko stereotipnih uloga koje možemo videti, a ne samo jedna.

Prva grupa uloga podrazumeva nestašne blizance, koji vole da zbunjuju okolinu menjajući identitete i njihovi likovi se obično ne razvijaju dalje od činjenice su blizanci. Prikladan primer su braća Fred i Džorda Vizli iz filma „Hari Poter“. Iako knjiga ima sedam delova, a film osam, Vizlijevi blizanci u svakom nastavku ostaju šaljivdžije koje se uvek „svečano zaklinju da smeraju neki nestašluk“. U gotovo svim scenama dele svetlo reflektora, a putevi im se razilaze tek kada Fred u poslednjem delu umire. Ovako osmišljeni likovi ne ostavljaju mnogo prostora da upoznamo njihove različitosti i doživimo ih nezavisno jedno od drugog.

Druga vrsta blizanačkih uloga se zasniva na principu suprotnosti. Ovde imamo primer Diznijevih junaka Zeka i Kodija, gde je Zek nestašan, lenj i sklon zabavi i smicalicama, dok je Kodi mirniji, zainteresovan za nauku i poštuje pravila za razliku od svog brata. Stalno se međusobno svađaju, stalno upadaju u nevolje i udružuju se kako bi se zajedno izvukli iz njih. Pored njih, tu su i Vonder blizanci iz serije „Mladi vukodlak“. Jedan je agresivan i impulsivan, drugi je „hladnije“ glave i saosećajniji. Međutim, i njihova različitost se narušava činjenicom da se prilikom transformacije spajaju i čine jednog vukodlaka. Pri tom, kada jedan blizanac umire, drugi takođe napušta seriju. Takve priče učvršćuju viđenje blizanaca kao dve polovine koje samo zajedno mogu da čine celinu. Ovakav međuzavisan odnos srećemo i kod originalnih superheroja „Čudesnih blizanaca“, koji nisu imali identične superemoći, ali su one mogle biti aktivirane jedino međusobnim fizičkim kontaktom. Na taj način im je onemogućeno da pojedinačno realizuju svoju ulogu superheroja. Dakle, uprkos različitim karakterima, oni ni ovde ne uspevaju da se ostvare kao nezavisni ljudi.

Na kraju, stižemo do trećeg najčešćeg prikaza blizanaca na ekranima. Ovo je slučaj gde su blizanci deo neke misteriozne i često jezive priče. U ovakvim primerima, priča se ne vrti nužno oko toga što su oni blizanci, već što su ljudi, izgleda fascinirani i pomalo zastrašeni idejom da dve osobe izgledaju gotovo identično. U ovaj slučaj spadaju braća iz austrijskog filma „Laku noć Mama“, sestre iz „Isijavanja“, kao i braća iz drugog dela horora „Zloćudan“ ili blizanci iz filma „Matriks“.

Ovakva reprezentacija blizanaca nije prisutna samo u filmovima sa zapada. U kineskom filmu „Pet minuta do sutra“ možemo naći gotovo sve gore pomenute elemente. Jedna sestra je tiha i povučena, druga otvorena i voli da bude okružena ljudima. Jedna sestra stalno pokušava da „preuzme“ identitet druge, radeći iste stvari kao i ona, što otežava vođenje različitih, nezavisnih života. Ovde je izostavljen faktor natprirodnog, ali je svakako prisutna misterija. Kada jedna sestra pogine, niko nije potpuno siguran koja od njih dve je preživela.

Dakle, u medijima se blizanci obično javljaju kao nerazdvojni paket, kao suprotnosti, međuzavisni tandem, koji samo udružen čini celinu, ili kao magična ili misteriozna bića. Ovo ukazuje na to da su blizanci i danas pojava koja budi znatiželju, baš kao što je to bio slučaj i hiljadama godina ranije. Ovakvim predstavljanjem blizanaca na ekranu podstiču se stereotipi o blizancima kao delovima celine. To mnogim blizanačkim parovima uzrokuje neke teškoće ili neprijatnosti, naročito prilikom upoznavanja sa drugim ljudima, kada se obično javlja i čuveno pitanje „Da li čitate misli jedno drugome?“, jer uvek kada su zajedno bivaju opažani kao celina. Važno je zapamtiti da su blizanci potpuno zasebne, celovite individue. Deliti 100% genetskog materijala sa nekim (monozigotni blizanci) i deliti sredinu u kojoj odrastaju (monozigotni i dizigotni blizanci), će neminovno voditi do određenih sličnosti među njima. Ali njihova iskustva se razlikuju i njihove ličnosti se razlikuju. Identična odeća, kojoj roditelji blizanaca često ne mogu da odole, zaista jeste simpatična. Ali osobe koje nose tu odeću su upravo to – osobe, u množini. Različite, nezavisne i jedinstvene, koje su naprosto imale tu sreću da prvog cimera dobiju još u maminom stomaku. Možemo da se nadamo da ćemo u budućnosti češće viđati blizance u drugačijim ulogama, a do tad je na nama da se setimo stare izreke: „Svaka priča ima barem dve strane“.