Da li ste znali da se impulsivnost i agresivnost najčešće javljaju zajedno kao simpotomi različitih psihopatoloških poremećaja? Zašto se ove dve karakteristike ličnosti najčešće javljaju zajedno i da li one dele zajedničku naslednu ili sredinsku osnovu? Odgovor možemo naći u radu „Blizanačka studija odnosa između agresivnosti i impulsivnosti“.
Šta je impulsivnost?
Impulsivnost je predispozicija ka brzim, nepromišljenim reakcijama bez prethodnog osvrta na njihove posledice. Impulsivnost se najčešće može objasniti preko ponašajne komponente (npr. ishitrene reakcije) ili kognitivne komponente (npr. nedostatak planiranja unapred ili dugoročnog planiranja). Impulsivnost se ispoljava kao npr. nepromišljena kupovina, situacija kad nam je „jezik brži od pameti“, ili kad nas ponese trenutna emocija pa možemo biti previše ushićeni oko nečega ili možemo brzo briznuti u plač. Impulsivnije osobe su često nepažljive, pa su zbog toga sklonije češćim nezgodama i povredama. Rezultati velikog broja istraživanja nad blizancima i usvojenom decom pokazala su da se uticaj nasleđa u objašnjenju ove osobine kreće u rasponu od 20% do 62%, dok se među sredinskim činiocima koji oblikuju ovu osobinu najviše izdvaja uticaj specifične sredine poput individualnih iskustava mimo porodičnih prilika. Nedavno istraživanje koje je obuhvatilo blizance i njihove roditelje je ukazalo na to da genetski i sredinski činioci podjednako utiču (oko 50%) na sličnost između roditelja i dece po pitanju impulsivnosti.
U istraživanju koje su sproveli istraživači Centra za bihejvioralnu genetiku je pokazano da je impulsivnost 45% nasledna, dok se preostale razlike u manifestaciji agresivnosti mogu objasniti efektima sredinskih činilaca i to pre svega onih koji potiču od specifičnih životnih iskustava.
Šta je agresivnost?
Agresivnost se može najbolje objasniti ako se sagleda kroz tri komponente – emocionalnu, kognitivnu i ponašajnu. Emocionalna komponenta se odnosi na učestalo doživljavanje i ispoljavanje besa, kognitivna na neprijateljski stav prema drugima (hostilnost), i ponašajna na agresivno ponašanje, odnosno manifestaciju agresivnosti. Ponašajna komponenta uključuje širok spektar agresivnih ponašanja koja mogu biti lako uočljiva, npr. započinjanje i učešće u tučama, fizički napad na drugoga, vređanje i nazivanje pogrdnim imenima, ali i skrivenija, npr. ogovaranje, namerno isključivanje nekoga iz grupe i slično.
U istraživanju koje su sproveli istraživači Centra za bihejvioralnu genetiku je pokazano da se sklonost ka fizičkoj agresiji i kognitivna komponenta agresivnosti, tj. hostilnost mogu podjednako objasniti naslednim i sredinskim uticajima. Preciznije, fizičku agresiju u 51% oblikuju genski uticaji, a neprijateljsku nastrojenost prema drugima u 52%. S druge strane, sklonost ka verbalnoj agresiji i bes su više pod uticajima sredine. Tačnije, sredinski uticaji u 68% oblikuju verbalnu agresiju i u 69% učestalo doživljavanje i ispoljavanje besa. Pritom, i u ovom slučaju se sredinski uticaji odnose pre na invidivualna životna iskustva nego na zajedničke porodične i kulturološke prilike.
Sa stanovišta psihologije ličnosti mnogo je važnija motivacija za agresivno ponašanje od samog načina ispoljavanja agresije (npr., da li je fizička ili verbalna agrsija u pitanju). Prema motivaciji za agresijom mogu se razlikovati reaktivna i proaktivna agresija. Reaktivna agresija se odnosi na agresivno ponašanje usled neke opažene ili stvarne pretnje ili provokacije, tj. predstavlja reakciju na provokaciju. Cilj reaktivne agresije je da se nanese šteta drugoj osobi koja je uzrok pretnje ili provokacije. Ova agresije se često naziva i odbrambenom agresijom. Uključuje visoko emocionalno uzbuđenje, bes, neprijateljstvo i nedostatak kontrole nad ponašanjem i emocijama. Kao primer reaktivne agresije možemo navesti osobu koja bezazlenu šalu na svoj račun protumači kao ozbiljnu uvredu i na nju reaguje agresijom. Zbog potrebe za odbranom, javlja se impulsivna reakcija da se vrati istom merom i nanese šteta drugoj osobi. S obzirom na to, reaktivna agresija je više povezana sa impulsivnošću, što istraživanja dosledno potvrđuju.
S druge strane, proaktivna agresija je vođena drugačijim motivima. Naime, ona služi kao instrument za ostvarivanje nekog krajnjeg cilja koji uopšte ne mora biti agresivan, tj. krajnji cilj ne uključuje nanošenje štete drugome, već nešto drugo, npr. dolazak do novca ili društvenog položaja, isterivanje pravde i slično. Proaktivna agresija se često naziva napadačkom ili predatorskom agresijom i ona je povezana sa očekivanjem da se agresija isplati. Ovakvo ponašanje se može ogledati u širenju zlonamernih tračeva kako bi se narušio nečiji ugled ili došlo do višeg položaja na radnom mestu. Tipičan primer proaktivne agresije se može naći i u vršnjačkom nasilju (eng. bullying) u kojem se neko maltretira zarad zabave ili zarad pokazivanja „ko je glavni“ u društvu. Ranija istraživanja su pokazala da nasleđe ima veću ulogu u objašnjenju proaktivne agresije u odnosu na reaktivnu agresiju, ali na oba tipa agresije sredinski efekti imaju veći udeo u objašnjenju, posebno oni koji se odnose na specifične sredinske prilike.
Da li se onda sličnost agresivnosti i impulsivnosti može objasniti zajedničkom genskom i/ili sredinskom osnovom? Rezultati istraživanja koje su sproveli istraživači Centra za bihejvioralnu genetiku pokazuju da je od svih komponenti agresivnosti, bes najviše povezan sa impulsivnošću. Takva povezanost je ukazala na jednu zajedničku karakteristiku besa i impulsivnosti, a to je nedostatak kontrole nad ponašanjem usled prisustva negativnih i snažnih emocija kakva je emocija besa. Dakle, osoba koja se trenutno oseća besno može biti sklona ishitrenim i nepromišljenim reakcijama. Izvor slabije kontrole besa i slabije kontrole ponašanja se u većoj meri može objasniti zajedničkim genskim uticajima, nego sredinskih uticajima. Ipak, veći deo nasledne osnove i impulsivnosti i agresivnosti se može pripisati specifičnim genima, a ne zajedničkim za impuslivnost i agresivnost. Drugim rečima, u okviru naslednih činilaca koji oblikuju impulsivnost i agresivnost, tek manji deo se može pripisati zajedničkim genima. Ovaj rezultat nam ukazuje na to da su impulsivnost i agresivnost različite osobine, uprkos tome što neke manifestacije agresivnosti mogu biti povezane sa impulsivnošću.
Emocionalna komponenta agresivnosti – bes najviše je povezana sa impulsivnošću.
Kognitivna i ponašajna komponenta agresivnosti su manje povezane sa impulsivnošću.
Agresivnost i impulsivnost imaju različitu gensku i sredinsku osnovu, te predstavljaju različite osobine