Kao volonter-naučnik u Centru za bihejvioralnu genetiku, Irena Maksimović, studentkinja Biološkog fakulteta u Beogradu, pisala je na temu „Blizanačka telepatija – mit ili stvarnost?“:

„Imala sam trinaest ili četrnaest godina i, raširenih očiju, slušala mamu dok je prepričavala sledeću anegdotu. Naime, njena bliska prijateljica se jednog jutra probudila sa otečenim desnim obrazom u svom stanu u Pragu. Zub je nije bolelo, niti je pre toga imala neki stomatološki zahvat. Već se spremala da ode kod zubara kada je okrenula svoju sestru bliznakinju koja je u tom trenutku živela na drugom kraju sveta - u Pertu, u Australiji. Javio se njen muž i rekao da ona ne može da razgovara jer je trenutno kod zubara, jer je tog jutra dobila stravičnu zubobolju. I njoj je, naravno, otekao desni obraz. Ovakav epilog nije preterano iznenadio sve uključene u ovu anegdotu – to nije bila prva takva situacija u njihovim životima. Kasnije ću saznati da je sličnih, podjednako neverovatnih primera još mnogo, kao i da oni, u velikoj meri, podstiču mistifikaciju, a samim tim i opštu fascinaciju dubokom povezanošću blizanačkih parova.

Fenomen blizanačke telepatije tj. sposobnost blizanca da proživljava iskustvo, osećanja, percepciju ili „čita“ misli drugog blizanca čak i kada su fizički veoma udaljeni, prisutan je kod izvesnog broja blizanačkih parova. Jedan od pet parova jednojajčanih i jedan od deset parova dvojajčanih blizanaca smatraju da su iskusili neki oblik telepatije. Ono što nije jasno je da li se njihove anegdote mogu nazvati telepatijom u parapsihološkom smislu, čistom slučajnošću ili postoji način da se objasne u svetlu opšteprihvaćenih naučnih činjenica.

U slučaju jednojajčanih (monozigotnih) blizanaca jedna jajna ćelija biva oplođena jednim spermatozoidom. Oplođena jajna ćelija se naziva zigot, poseduje jedinstvenu kombinaciju očevih i majčinih hromozoma i ulazi u seriju ćelijskih deoba. Deobama nastaju klonovi ćelija koji imaju isti nasledni materijal kao zigot, a do nivoa od 8 ćelija svaka ćelija ima potencijal da sopstvenim deobama formira zaseban organizam. U većini trudnoća se to ne dešava, odnosno, ćelije nastavljaju da se dele u cilju formiranja jednog organizma, ali u slučaju monozigotnih blizanaca usled dejstva određenih, za sada još nepoznatih faktora, svaka od dve ćelije nastale prvom deobom zigota se usmerava ka formiranju kompletnog organizma. Rezultat su dva organizma koja poseduju isti nasledni materijal u svakoj svojoj ćeliji. S druge strane, dvojajčani (dizigotni) blizanci nastaju usled dva zasebna događaja oplodnje i nastanka dva zigota od kojih svaki ima jedinstvenu kombinaciju hromozoma, koji su poreklom od oca i majke. Ukoliko nisu razdvojeni na rođenju, jednojajčani blizanci, dakle, dele i genetički materijal i sredinu. Dvojajčani blizanci dele samo sredinu, a genetički nisu sličniji od braće i sestara iz neblizanačkih trudnoća.

Anegdotalni „dokazi“ telepatije najčešći su kod monozigotnih blizanaca koji su delili sredinu, ali javljaju se i u slučaju monozigotnih blizanaca odvojenih na rođenju i u slučaju dizigotnih blizanaca. Stoga nije jasno da li bi ovakva povezanost mogla biti objašnjena genima, sredinom, ili kombinaciji ta dva. Neverovatna je priča o monozigotnim blizancima Džimu i Džimu, koji su odvojeni na rođenju, a do svoje četrdesete godine, kada su se napokon upoznali, vodili su skoro identične živote. Dobili su isto ime, bavili se sličnim poslom, dali ista imena svojoj deci. Svedoče o tome da su, pre nego što su se sreli, uvek imali osećaj da im nešto značajno nedostaje. Još jedan primer su dizigotne bliznakinje Hjuton. Džema Hjuton je sedela u dnevnoj sobi i odjednom ju je preplavio užasan osećaj da nešto nije u redu sa njenom sestrom. Otišla je u kupatilo i tu zatekla Li En onesvešćenu i ispod površine vode. Džema je došla u pravom trenutku i sprečila smrt svoje sestre.

Iako sva ova iskustva govore u prilog povezanosti, nauka i dalje nije našla jednoznačan odgovor na pitanje da li ona zapravo postoji u većem kapacitetu kod blizanaca nego u opštoj populaciji i da li se ona može izjednačiti sa ekstrasenzornom percepcijom tj. telepatijom. Sa skeptičnog stanovišta, primer Džima i Džima bi mogao da se okarakteriše kao slučajnost, a doživljaj Hjuton sestara bi mogao da se objasni time što je Džema znala za sestrinu podložnost epileptičnim napadima, što bi vodilo pojačanoj i nesvesnoj obazrivosti kada je Li En u pitanju. Džema je, takođe, znala da se njena bliznakinja u tom trenutku kupa i kada više nije čula zvuke iz kupatila, kojih možda prvobitno i nije bila svesna, reagovala je u skladu sa tim informacijama, koje su bile prisutne na delimično nesvesnom nivou.

Važno je istaći da na ovu temu nije objavljeno ni jedno naučno istraživanje koje primenjuje egzaktnu naučnu metodologiju. Zbog toga, Dr Nensi Segal, koja se bavi studijama blizanaca, smatra da se mnoga ovakva iskustva mogu objasniti dubokom emotivnom vezom i veoma razvijenom empatijom između blizanaca, koje su produkt zajedničkog života i usmerenosti jednih na druge u toku čitavog odrastanja. Ovaj argument pokriva veliki broj situacija u kojima, na primer, blizanci nastavljaju rečenice onog drugog (karakteristično i za dobre prijatelje koji žive zajedno, parove koji su proveli mnogo godina u braku) ili osećaju bol kada vide da je drugi blizanac povređen (visok nivo empatije može da se manifestuje i fizičkim senzacijama). Takođe slični izbori i tendencije monozigotnih blizanaca koji su razdvojeni na rođenju idu u prilog uticaju genetske komponente. Ipak ostaje izvestan broj primera, među kojima je i onaj koji je inicirao moje interesovanje za ovu temu, koje je teško objasniti na ovaj način. Ipak ovi primeri su relativno retki, i baš zbog toga što imaju senzacionalistički karakter i izvesnu varijabilnost u obliku i intenzitetu, ne bi mogla da se povuče konzistentna i konkretna veza između blizanačkog odnosa i telepatije u parapsihološkom smislu.“

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Volonterske nauke. Ukoliko želite da priključite našoj blizanačkoj ili neblizanačkoj studiji, to možete učiniti putem ovog linka.