Kao volonter-naučnik u Centru za bihejvioralnu genetiku, Jovana Đurđević, studentkinja Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, pisala je na temu „Psihofizika“:

„Kada sam prvi put čula za termin psihofizika, proletela mi je misao kroz glavu „Šta zračiš to i privlačiš?“ Da li je to tako? Ranije sam čitala članke gde pojedini naučnici čak tvrde da sopstvene misli možemo posmatrati kao talasno kretanje, pa ako se usredsredimo da mislimo optimistično, biće sve dobro oko nas. I tada, logično mi je bilo da mi sami postajemo izvor talasa, i svaka čestica pogođena našom pozitivnom energijom, sama postaje nov izvor nečeg dobrog. Dalje možemo reći da su te čestice zapravo naelektrisanja, koja mogu da se privlače i odbijaju. Ali ovde, nasuprot klasičnoj fizici ono gde se privlače suprotnosti, naelektrisanja različitog polariteta, ovde se lepi pozitivno na pozitivno... verovatno bih stigla do Šredingerove jednačine za talasno kretanje, i ubedila bih se da sam previše osetljiva jer sam dobila neku komplikovanu relaciju za rešavanje. A onda sam odlučila da saznam šta je zapravo psihofizika. Psihofizika je naučna disciplina koja proučava povezanost između spoljašnjih uticaja i toga kako mi reagujemo na tu draž, da li možemo kvantitativno da odredimo koliko jako osećamo neku emociju.

Začetnik psihofizike bio je nemački naučnik Fehner, koji je pokušao da pronađe vezu između duše i tela, kroz psihofiziku. On je dao postulat kojim tvrdi da čak i između onih diferencijalno malih promena osećaja, na granici opažajnog, i emocija velikog intenziteta, postoji linearna zavisnost osećaja. Ovim, Fehner pokušava da objasni da i emocije malog intenziteta imaju dovoljno energije da pokrenu doživljaj u mozgu i doprinesu reakcijama u njemu. Konstruiše skalu koristeći psihofiziče metode, sa nulom na početku, a jedinica predstavlja jačinu emocija tek dovoljno malu da bismo mogli da je osetimo. Dvojka odgovara jačini emocija uvećanoj tačno za taj diferencijalno mali osećaj, i na taj način se konstruiše skala. Ova se skala takođe može predstaviti i kao logoritamska funkcija zavisnosti intenziteta stimulusa i intenziteta osećaja. Međutim, ono što je zanimljivo u ovoj skali jeste da se ovde ne radi o direktom merenju neke fizičke veličine, nego o njenoj detekciji. Drugim rečima, ne možemo reći da osećamo neku emociju toliko i toliko vati po metru kvadratnom, već samo možemo subjektivno da odredimo da li imamo osećaj u sebi ili ne, i da li osećamo određenu emociju jače ili slabije.

Psihofiziku možemo podeliti na spoljašnju i unutrašnju, gde bi spoljašnja psihofizika bila ona o kojoj je Fehner govorio, a unutrašnja psihofizika se bavi odnosom telesnog uzbuđenja i emocija. Međutim, današnja psihologija je došla do otkrića da Fehnerova skala psihofizike nije najtačnije merilo tj. da se ne radi o linearnoj zavisnosti, kao i da se njegova psihofizika ne može smatrati spoljašnjom psihofizikom. Fehnerov postulat je potom i eksperimentalno ispitan i dokazano je da nije validan, jer su znanja koje je Fehner koristio uglavnom bile aproksimacije fizičkih pojava, koje su važile samo za srednje vrednosti intenziteta jačine osećaja neke emocije, kao i da dolazi do diferencijalne promene i pri malim, ali i pri jakim emocijama, te njegova zavisnost signala ne može biti ni linearna, ni logoritamska, već jedino eksplicitna funkcija. Prema Fehnerovom postulatu sledi da će u različitim čulnim oblastima ta subjektivna osetljivost biti različitog intenziteta. To se može videti i na prostom primeru gde mi imamo različito čulo ukusa, koji zavise upravo od pobuđenih receptora. Danas, međutim, Fehnerova teorija nije u potpunosti prihvaćena jer je za neka čula validna a za druga ne.

Na granici klasične psihofizike i savremene psihofizike, valjalo bi pomenuti limen kao mernu jedinicu. Apsolutni limen predstavlja granicu između onih fizioloških signala koje su prouzrokovani nekim osećajem i emocijom koje možemo da registrujemo i koje ne. Čovek može da oseća samo onaj osećaj koji se nalazi iznad ove granice, a svi osećaji ispod svode se na nulte. Savremena psihofizika sumnja u valjanost rezultata dobijenih kroz merenje apsolutnog i diferencijalnog limena, te uvodi pojam konstantne osetljivosti. Suština konstantne osetljivosti je u tome da ma koliko neki signal bio slab, to što postoji povećava mogućnost da se bolje detektuje.

Psihofizika ni danas nije u potpunosti objašnjena. Problem leži u tome da se pronađe adekvatan način da se kvantitativno izraze intenziteti različitih osećaja, a nasuprot klasičnoj psihofizici, savremena psihofizika smatra da se ne treba oslanjati na subjektivnost ispitanika.“

Bujas, Z., (1972), ,,PSIHOLOŠKE RASPRAVE – Psihofizika nekad i danas ‘’, ,,Društvo psihologa Slovenije ‘’, Filozofski fakuzltet u Ljubljani

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Volonterske nauke. Ukoliko želite da priključite našoj blizanačkoj ili neblizanačkoj studiji, to možete učiniti putem ovog linka.