Kao volonter-naučnik u Centru za bihejvioralnu genetiku, Irena Maksimović, studentkinja Biološkog fakulteta u Beogradu, pisala je na temu „Neurobiologija zaljubljenosti“:

Zaljubljenost se definiše kao intenzivan osećaj duboke privrženosti nekoj drugoj osobi koji se javlja u kombinaciji sa seksualnom željom. Neurobiološka osnova ovog fenomena je tek nedavno postala predmet istraživanja, tako da su danas samo delimično rasvetljeni fiziološki mehanizmi koji vode osećaju zaljubljenosti i anatomske strukture na nivou kojih se to iskustvo razvija.

Iskustva koja obezbeđuju opstanak naš mozak registruje kao prijatna. Primeri takvih iskustava su ishrana, seksualna aktivnost i naravno – zaljubljenost. Prijatno iskustvo dovodi do aktivacije onih centara u mozgu koji su zaduženi za obradu signala nagrade i razvoj apetitivne motivacije – motivacije koja će dalje usmeravati ponašanje organizma ka ponavljanju prijatnog iskustva. Mozak je izgrađen od nervnih ćelija koje međusobno komuniciraju putem nastavaka. Nastavci nervnih ćelija grade neuralne mreže u kojima informacije prenose hemijski glasnici - neurotransmiteri. Aktivaciju neuralnih mreža i samim tim ostvarivanje uloge mozga u regulaciji funkcionisanja čitavog organizma obezbeđuju nervni impulsi koji se generišu i hormoni koji se oslobađaju u odgovoru na različite signale iz spoljašnje sredine. Neuralne mreže za nagradu i motivaciju koje se, između ostalog, aktiviraju i u stanju zaljubljenosti, zahvataju sledeće moždane strukture – lateralni hipotalamus, delove srednjeg mozga, limbički sistem i određene zone kore velikog mozga. Za pojavu seksualnog nagona sa kojim je osećaj zaljubljenosti usko povezan odgovoran je hipotalamus koji podstiče lučenje muških i ženskih polnih hormona. Limbički sistem je deo mozga koji je zadužen za regulaciju ponašanja koja su bitna za opstanak, ali i naših emocionalnih stanja. Ključne komponente limbičkog sistema su amigdala i hipokampus. Amigdala je, između ostalog, zadužena za procenu toga da li je neko iskustvo prijatno ili neprijatno i osećaj prijatnosti koji u ovom slučaju proizilazi iz zaljubljenosti se povezuje sa odgovarajućim signalima iz spoljašnje sredine, na primer - prisustvo ili kontakt sa osobom u koju smo zaljubljeni. Hipokampus je zadužen za formiranje sećanja na neko prijatno iskustvo – sećanje na osobu u koju smo zaljubljeni. Do finalne obrade svih dobijenih informacija koje se tiču prijatnog iskustva dolazi na nivou odgovarajućih zona kore velikog mozga – frontalnog i prefrontalnog korteksa – zahvaljujući čemu postajemo svesni osećaja zaljubljenosti i ponašamo se u skladu sa tim osećajem. Pored toga, na nivou limbičkog sistema se uspostavlja veza između emocija i autonomnog nervnog sistema. Autonomni nervni sistem je deo nervnog sistema koji reguliše rad unutrašnjih organa (srca, pluća, endokrinih žlezda), ne nalazi se pod voljnom kontrolom i čine ga dve komponente koje su aktivne u različitim uslovima – simpatički i parasimpatički nervni sistem. Parasimpatički nervni sistem upravlja radom unutrašnjih organa u stanju mirovanja, a simpatički se aktivira u stresnim situacijama. Intenzivne emocije koje su generisane u okviru limbičkog sistema rezultuju aktivacijom simpatičkog nervnog sistema, pa je susret sa osobom u koju smo zaljubljeni propraćen onom reakcijom organizma koja je karakteristična za stresne situacije – dolazi do ubrzanog rada srca, ubrzanog disanja, širenja zenica, znojenja i uopšte svega onoga što opisujemo kao osećaj „leptirića u stomaku“.

Tok zaljubljivanja se može podeliti na tri faze u čije realizovanje su uključeni različiti hormoni. Prva faza podrazumeva pojavu seksualnog nagona u generalnom smislu što je preduslov za razvoj zaljubljenosti i za nju je odgovoran hipotalamus koji podstiče lučenje polnih hormona. Testosteron - muški polni hormon, i estrogen – ženski polni hormon podstiču aktivaciju neuralnih mreža za nagradu i razvoj apetitivne motivacije. Druga faza je faza atrakcije koja podrazumeva selekciju partnera na osnovu određenih preferencija i nju karakteriše visoka aktivnost neurotransmitera dopamina koji se u najvećoj meri sintetiše na nivou srednjeg mozga, te produkcija morfina i drugih opijata u centralnom nervnom sistemu – zato zaljubljenost prati euforično raspoloženje, pa se njeni efekti često porede sa efektima konzumacije narkotika. Suština je da se u oba slučaja aktiviraju slični dopaminski putevi koji dovode do hiperaktivacije centara za nagradu, a propratne pojave su hiperaktivnost, smanjen apetit, smanjena potreba za snom i fokusiranje pažnje na osobu u koju smo zaljubljeni. S druge strane u ovoj fazi je kod ispitanika u naučnim studijama detektovan nizak nivo neurotransmitera serotonina u centralnom nervnom sistemu koji se primećuje i kod pacijenata sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem. Time se objašnjava opsesivno ponašanje zaljubljenih – osoba u koju smo zaljubljeni je sve o čemu možemo da razmišljamo i konstantno želimo da budemo u njenoj blizini. Treća faza je razvoj emocionalne privrženosti tj. afektivne vezanosti. Ključnu ulogu u razvoju afektivne vezanosti imaju hormoni hipotalamusa – oksitocin i vazopresin. Oksitocin je presudan za razvoj bliskosti i poverenja između majke i deteta i velike količine ovog hormona se luče u telu majke za vreme i nakon porođaja. Oksitocin inhibira lučenje hormona stresa i povezan je sa opštom redukcijom stresnog odgovora, što je vrlo važno nakon visoko traumatičnog i stresnog iskustva kao što je porođaj. Vazopresin i oksitocin imaju sličnu strukturu i vezuju se za slične hormonske receptore u mozgu, tako da su zajedno uključeni u razvoj duboke emocionalne povezanosti koja se prvobitno razvija između majke i deteta ali se kasnije prenosi na sve značajne figure u životu uključujući intimne partnere. Jake socijalne veze indukuju osećaj sigurnosti i redukuju stres i anksioznost. U tom smislu funkcija zaljubljenosti i privrženosti partnera nadilazi isključivo reproduktivni značaj, s obzirom na to da omogućava uspostavljanje dugotrajnih i stabilnih odnosa koji mogu biti izvor utehe i podrške u stresnim životnim situacijama.

Uzevši sve ovo u obzir, ostaje nam da preispitamo svoje ideje o zaljubljenosti. Da li je zaljubljenost samo neurobiološki fenomen koji je prirodna selekcija favorizovala zbog toga što doprinosi reproduktivnom uspehu i redukuje stres? Da li se sve naše emocije, koliko god nam se činile duboke i uzvišene, mogu svesti na posledice interakcije biohemijskih i fizioloških procesa koji se odvijaju u našem organizmu i uticaja sredine? Da li je onda ljubav - samo reč i ništa više?

Literatura:
Esch,T., Stefano, G.B. (2005) The Neurobiology of love
Fisher, H.E. (1998) Lust, attraction and attachment in mammalian reproduction

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Volonterske nauke. Ukoliko želite da priključite našoj blizanačkoj ili neblizanačkoj studiji, to možete učiniti putem ovog linka.