Kao volonter-naučnik u Centru za bihejvioralnu genetiku, Jovana Đurđević, studentkinja Prirodno-matematičkog fakulteta, je pisala na temu „Depresija“:

„Danas, svi negde žurimo, i sve češće čujem, da je neko loše, jako loše. Neretko, čujem i da su to bolesti savremenog doba. Da li je to zaista tako, ili su danas ljudi konačno skupili snage da kažu naglas, ili potraže pomoć, u vezi sa svojim ne tako lepim iskustvima - možda pomogne njima ili nekom drugom?

Depresija, kao bolest, nije loše raspoloženje koje će proći. To je mrak, iz kojeg osoba kontaktira sa ostatkom sveta. Svakodnevnica postaje izazov, a život postaje tek puko preživljavanje. Osećaj nemoći preovlađuje osobu, a želja za umiranjem svakog trenutka je sve veća. Kao da se nešto u grudima razbilo, i ostaci tog 'stakla' ne prestaju da se zarivaju. Tuga više ne prolazi, to je sve što osoba oseća, a to predugo traje. Kako bismo bolje razumeli ozbiljnost ovog psihičkog stanja, pitaćemo nauku ...

Kao psihopatološki termin, depresiju razmatra psihoanaliza. Psihoanaliza razlog za pojavu depresije traži u doživljajima koji su se događali u prošlosti. Depresija se najčešće manifestuje konstantnom tugom, osoba se povlači u sebe, postaje izrazito pesimistična i plačljiva, za svoje stanje najčešće krivi sebe, a kao posledica toga javlja se želja da nestane, usled čega može posegnuti za suicidom. Međutim, važno je napomenuti da često, želja nije nužno umiranje, nego rešavanje problema, a kako osoba obolela od depresije sama ne vidi izlaz, odlučuje se na ovaj korak. Frojd je razlikovao dva tipa depresivnog stanja: žaljenje i melanholiju. Dok u žaljenu život gubi smisao, tuga preovlađuje a bes se javlja tek u naznakama, kod melanholije bes preovlađuje usled umanjivanje vrednosti samog sebe i osoba postaje sve više samodestruktivna, i ide putem suicida. Preduslov za nastanak depresije su rani gubici, kada se dete psihički gradi, i u toj dobi ono je najosetljivije. Kasnije u životu, usled predugih stresnih perioda, dođe do depresije. Osoba usled samopodcenjivanja biva na agresivan način okrenuta ka sebi, ka unutra, i tako postaje samodestruktivna. Frojdove ideje su kasnije razrađivali i drugi psihoanalitičarin kao što su K. Abraham i M. Klajn. Abraham smatra da depresija nastaje kada dete ne stekne samopoudzanje u detinjstvu, a onda u odraslom dobu dođe do gubitka sigurnosti i objekta ljubavi, gde dolazi do sloma osobe i do javljanja negativnih osećanja. Klajn smatra da se takvi gubici manifestuju maničnom odbranom, u vidu idealizacije, gde osoba pokušava da se odbrani od bolnog afekta tugovanja i nekako obnovi polomljen objekat ljubavi. Suština problema leži u nerazrešenom konfliktu u ranoj mladosti, gde dete stiče traumatična iskustva i kasnije se ta osećanja ponovo bude usled stresa nastalog gubitkom.

Čini mi se važnim, toliko da bih iz svog glasa vikala, samo jednu reč: razumevanje. Za osobu čija je svakodnevnica borba sa samim sobom, ono što možemo da uradimo jeste da se potrudimo da budemo tu za nju.“

Literatura:
S. Vasiljević, ,,DEPRESIJA-UPOREDNI POGLED PSIHOANALIZE I ANALITIČE PSIHOLOGIJE “, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Volonterske nauke. Ukoliko želite da priključite našoj blizanačkoj ili neblizanačkoj studiji, to možete učiniti putem ovog linka.