Poznato je da jednojajčani blizanci dele 100% genetskog materijala, ali se ređe dešava da dele i ime. Upravo to je bio slulčaj sa braćom Ebenezer Albert i Albert Ebenezer Foks, ali je to tek prva neobična činjenica u vezi sa ovim blizanačkim parom, koji se proslavio svojim specifičnim kriminalnim dosijeom.

Rođeni su 1857. godine u Stevenage-u u Engleskoj. Od kako su bili deca, njihova sličnost je bila izvor konfuzije za okolinu u kojoj su blizanci uživali. Jedno vreme su čak i izlazili sa istom devojkom pretvarajući se da su ista osoba. Njihovi poznanici su govorili da su je toliko izludeli da ih je na kraju obojicu ostavila i udala se za drugog čoveka. Blizanci su se odazvali lovačkom pozivu, i u tom polju su i počinili najviše prestupa, poput krađe tuđih životinja, lova van sezone, noćnog lova, bilo je i pijanstva i pretnji kao i jedna krađa krompira. Odgovorni su i za nekoliko napada na policajce i čuvare lovišta, osim što reč „nekoliko“ treba uzeti s rezervom, jer su pojedinačno bili optuženi za približno sto prestupa. Međutim, ono što je doprinelo da se njihovo ime spominje još dugo nakon njihove smrti nisu sami zločini, već njihova taktika za odbranu. Kako su živeli u vremenu u kom još nisu bile razvijene laboratorijske analize kojima se danas služe forenzičari, nije postojao pouzdan način da se utvrdi identitet krivca, što je braći ostavilo mogućnost za „Nisam ja, brat je“ alibi. Obojica su se služila ovom taktikom i uspešno izebgla osudu više puta jer sud naprosto nije mogao da utvrdi koji od braće je odgovoran. Imali su običaj da se u samoj sudnici otvoreno smeju činjenici da niko nije bio siguran sa kojim blizancem razgovaraju i govorili bi da su do sad svaki put osudili pogrešnog brata. Jedno je bilo sigurno, kada privedu barem jednog blizanca, sve prisutne u sudu očekuje zabavan dan.

Mnogi novinski članci širom Engleske su bili posvećeni Albertu i Ebenezeru, da je čak i sam kralj Edvard VII, tada još uvek princ od Velsa, bio ne samo obavešten nego i zaintrigiran pričama o njima. Kralj Edvard se nije zadržao na nivou čitaoca, već je zahtevao da lično upozna ovaj neobični blizanački par, što je kasnije dovelo do brojnih zajedničkih odlazaka u lov sa Albertom Foksom. Sam Albert je jednom izjavio na sudu, nakon što je bio priveden po ko zna koji put: “Nadam se da sudije neće preduzeti drastične mere ovog puta, jer treba da idem u lov sa Njegovim veličanstvom ove godine”. Kralj nije sakrivao da su ga Albertove priče beskrajno zabavljale i hvalio je njegove lovačke sposobnosti.

Bez obzira na lukavost i šarm, braća su više puta boravila u zatvoru, a upravo je jedna takva poseta stala na put njihovom načinu života. Privukli su pažnju ser Edvarda Henrija, koji se bavio istraživanjem otisaka prstiju i njihovoj potencijalnoj upotrebi prilikom utvrđivanja identiteta zločinaca. Reziltati istraživanja su pokazali da ne postoje dva čoveka sa istim otiscima, a identični blilzanci nisu izuzetak. Dakle, braća su bila jedni od prvih ispitanika u istraživanju koje je okončalo njihovu kriminalnu karijreru.

Ljudi koji su ih poznavali govorili su da je Ebenezer bio rezervisan i voleo je da pije, dok je Albert je bio dobroćudni šaljivdžija. Uprkos razlikama, njihovo nepogrešivo oponašanje jedno drugog je moglo da zavara i najbliže prijatelje, od kojih su ih mnogi i sami prijavili više puta. U svetu u kom se naglašava različitost kao preduslov za isticanje, braća su uspela da privuku pažnju mnogih naglašavajući upravo svoju sličnost.

Danas, u okolini Stevenage-a jedan pab nosi njihovo ime, a imaju i svoj spomenik. Mnogi su pisali o njima, kralj Edvard VII je rado pričao o njima, a dali su svoj doprinos i nauci. Jedino što ostaje misterija jeste koliko puta je policija uspela da uhvati onog blizanca koji se ogrešio o zakon.