„Otkriven je gen za nasilje“ „To što je neko impulsivan, to je nasledio od oca, a zaljubljivost, to je nasledio od majke“. „Da li ćete voleti klasiču muziku zapisano je u genima!... „Lociran je gen za hiperaktivnost, depresivnost, homoseksualnost...“.... Ova natpise, naslove iz medija smatrajte netačnim. Sledeći put kada budete pročitali natpis u štampi: „ Gen za....je otkriven“ čitajte uz veliki kriticizam, oprez i skepsu. A kada se zamislite nad pitanjem da li smo ipak nemoćni da kontrolišemo naše misli i akcije? ili možda „Deca će biti....bez obzira kako ih vaspitavao“ ponovićemo još jedno NE. Geni svakako jesu bitni, ali nisu jedini faktor koji utiče na ponašanje ljudi. Preciznije, na osnovu vaših gena, niko ne može reći kakvi ćete ljudi postati ili šta ćete raditi u životu. Nauka je odavno shvatila da geni ne kontrolišu ponašanje kao takvo, i da su sredinski uticaji ti koji su veoma važni za naše ponašanje. Gotovo sve fizičke i psihološke karakteristike (različita ponašenja, osobine ličnosti, inteligencija i sl.), oblikuje kako genska, tako i sredinska komponenta. Pod sredinskim uticajima se ne ubrajaju samo iskustva unutar porodice (vaspitni stil roditelja, socio-ekonomski status itd.), već iskustva izvan porodice, kao što su iskustva u okviru vršnjačke grupe, individualan odnos sa nastavnikom, učiteljem i slično. Unutar ove oblasti pojam sredine se upotrebljava u širem značenje, pa se u sredinske uticaje ubrajaju prenatalni događaji i biološki događaji kao što su ishrana i bolest, pored porodičnih i faktori socijalizacije.

A kako to geni deluju? Svako ponašanje, pozitivno ili negativno, svaka psihološka karakteristika ili sposobnost, koji su predmet interesovanja istraživača u bihejvioralnoj genetici, pod uticajem je većeg broja gena, a svaki od tih gena ima mali pojedinačni uticaj na datu karakteristiku. Neretko ti uticaji podrazumevaju finu interakciju mnogih gena. Međutim, ni za jedno ponašanje se nikada ne može utvrditi nedvosmislena veza sa genima kao što je to moguće stoprocentno utvrditi za bolest kakva je Hantingtonova horea ili Fenilketonurija. Naučnici u ovoj oblasti koriste koncept naslednosti, koji je statistički koncept. U širem smislu naslednost neke osobine označava stepen do koga se razlike među članovima jedne populacije mogu objasniti razlikama u njihovoj genetici. Ako se koeficijent naslednosti za visinu procenjuje na oko 0.8, to znači da 80% razlike u visini među pojedincima nastaje zbog razlike u njihovom genetskom sklopu. Međutim visok koeficijent naslednosti ne znači nepromenljivost, ili neosetljivost na intervencije okruženja. Tako na primer, kao što je prethodno pomenuto, visina je karaktristika sa najvećim indeksom heritabilnosti, ali u Severnoj i Južnoj Koreji, koje imaju istu genetsku pozadinu, trenutno su prisutne razlike u prosečnoj visinom od punih 15cm. Različiti sredinski faktori, poput uslova života, zdravstvenog i ekonomskog stanja, prehrambenih navika, socijalne sredine (vaspitni stil roditelja, uticaj škole, vršnjaka), itekako utiču na oblikovanje i manifestaciju svake osobine koja karakteriše čoveka. Podsećamo vas da nas naša genetska datost osposobljava za čitavu lepezu mogućnosti, ali ti potencijali se realizuju kroz iskustva u svetu koji nas okružuje. Ne zaboravimo da ljudi biraju svoja iskustva i utiču na situacije sa kojima se susreću, time doprinose svom ličnom razvoju.

Iako je prethodnih decenija urađeno mnogo u ovoj sferi istraživanje (podsetimo završen je projekat sekvenciranja humanog genoma i mapiranje oko 25.000 gena), čini se da se nismo puno odmakli od zloupotrebe nalaza u ovoj oblasti. Još uvek postoji senzacionalizam u nauci, manipulisanje informacijama, svesno ili nesvesno, opravdavanje socijalne nejednakosti, širenje predrasuda.